(Марцо Заццхера) Прошле недеље се разговарало о ФИАТ-у (ФЦА) који у Италији позајмљује новац који гарантује држава, али плаћа (неколико) пореза у Холандији.
Италијани би требали боље да разумију овај механизам, који нас кошта око 6,5 милијарди еура годишње, осим ЕСМ-а.
У Европи у ствари постоји шест земаља (Луксембург, Ирска, Холандија, Кипар, Белгија и Малта) аутентичне пореске оазе у којима је, уз мало законских правила, постављено седиште компаније (фиктивно у пракси, службено у форми) које ће на тај начин платити много мање пореза него што је потребно , радећи добар део својих стварних економских операција у другим земљама.
То се односи на некадашњи ФИАТ, али и на дигиталне дивове, од Боокинга до Гооглеа до Убера, чије се канцеларије налазе у Холандији и где се услуге које се продају у Италији такође формално фактурирају. У овим се земљама порески обвезник може директно договорити с државом о порезном режиму који ће се примјењивати: божји дар, али још импресивнији је обим страних инвестиција које улазе у ове земље.
У Луксембургу представљају 6.000% БДП-а (или 60 пута више од произведеног
од свих Луксембуржана!) на Малти 1.500%, на Кипру 1.000%, у Холандији 550% и у Ирској 200%.
Холандија је међу најжешћим иу погледу фискалне агресије, јер не говори о солидарности у ванредним ситуацијама у Цовиду, која је захватила и државе (попут Италије) које их чине обогаћеним, осим „трезвености“ којом плове. у Италију ..
Поред тога, холандски закон омогућава потпуну контролу финансијских холдинга над компанијама, чак и ако имају само мањинске акције. На пример, Екор, финансијска компанија куће Агнелли која је емигрирала у Холандију 2016. године, поседује 28,98% ФЦА, али има 42,11% гласова, као и контролише 26,89% Цнх (Ивецо), али има 41,68% гласова и 22,91% Феррари са 32,75% гласова.
То је легални начин да се изађе са слободног тржишта које је омогућило да компаније цвјетају мање или више лагодно: најмање 15 хиљада, према извештају Министарства финансија холандском парламенту за 2018., с протоком новца, у смислу промета, у распону од 4.500 до 5.000 милијарди еура сваке године.
Све то, међутим, претвара у 6,6 милијарди еура пореза прикупљеног мање за Италију: готово 10% онога што камата кошта јавни дуг у 2019. години.
Не постоји само Фиат (ФЦА) са „наранџастим“ седиштима, већ и Феррари, Цампари, Лукоттица, Тенарис и хиљаду других „италијанских“ компанија које то исто ураде.
Европа је тиха или немоћна, јер је у пореским питањима свака држава суверена. Али да ли разумете да ЕУ никада неће моћи да функционише у тако непропорционалним и непропорционалним пореским ситуацијама? У свему томе - случајно - Италија је увек најгоре стање.
О свему се, међутим, мало или ништа не расправља, али колико италијански министри и политичари заиста разумеју те ствари и пре свега поступају у складу с тим?